померлий
|
|
См. также померти. |
Украинский
Морфологические и синтаксические свойства
| падеж | ед. ч. | мн. ч. | ||
|---|---|---|---|---|
| м. | с. | ж. | ||
| Им. | поме́рлий | поме́рле | поме́рла | поме́рлі |
| Р. | поме́рлого | поме́рлого | поме́рлої | поме́рлих |
| Д. | поме́рлому | поме́рлому | поме́рлій | поме́рлим |
| В. (одуш./неодуш.) | поме́рлого поме́рлий | поме́рле | поме́рлу | поме́рлих поме́рлі |
| Тв. | поме́рлим | поме́рлим | поме́рлою | поме́рлими |
| М. | поме́рлому поме́рлім | поме́рлому поме́рлім | поме́рлій | поме́рлих |
по-ме́р-лий
Прилагательное, тип склонения 1a.
Произношение
Значение
- действ. прич. прош. вр. от померти; умерший; померший; скончавшийся; опочивший; почивший; преставившийся ◆ Отсутствует пример употребления (см. рекомендации).
- субстантивир. умерший ◆ Отсутствует пример употребления (см. рекомендации).
Антонимы
- народжений
Гиперонимы
Гипонимы
Этимология
Происходит от гл. померти, от по- + мерти, далее из праслав. *merti, от кот. в числе прочего произошли: др.-русск. мерети, мьру, ст.-слав. мрѣти, мьрѫ, русск. мереть, мру, умереть, укр. мере́ти, ме́рти, мру, белор. ме́рцi, мерць, мру, болг. мра, сербохорв. мриjѐти, мре̑м, словенск. mrẹ́ti, mrjèm, чешск. mřít, mru, словацк. mrеť, mrem, польск. mrzeć, mrę, в.-луж. mrěć, mru, н.-луж. mŕeś. Праслав. *merti, *mьrǫ родственно лит. mir̃ti "умирать", mìrštu, miriaũ, латышск. mir̃t, mir̃stu, др.-инд. márati, máratē "умирает", mriyátē -- то же, авест. miryeite -- то же, лат. morior, morī "умирать", арм. meranim "умираю", греч. ἔμορτεν ̇ ἀπέθανεν (Гесихий), готск. maurþr "убийство". Сюда же мёртвый, смерть, мор. Использованы данные словаря М. Фасмера. См. Список литературы.
Фразеологизмы и устойчивые сочетания
Библиография
|
|
Для улучшения этой статьи желательно:
|